Варош у Србији, као и многе друге однедавно је добила могућност читања бесплатних дневних новина "24 сата" које се достављају на већ означена места на неколико локација. И ако се декларишу као дневне новине, дођу с времена на време.
Једно предвечерје седимо у башти једног локалног кафе, чује се неки гласић "новине за само десет динара", окренем се и видим дечачић око тринаест година (слободна процена) носи хрпу наведених новина и продаје за само 10 динара.
Сетимо се неких срећних времена кад се по градовима где се штампале новине у предвечерје могли купити сутрашње издање дневних новина и онако још фришке са пуно олова читај и препричавај о сутрашњим вестима. Какво је то дивно време било, читаш нешто унапред (све знаш шта ће бити унапред као БАБА ВАНГА).
Као и свугдје неко нешто и купи, неко одбије па такву судбину дели и мали дечак. Испричам друштву шта се недалеко од нас дешава уз коментар бољи и то да раде нега да краде. Прилази дечко нашем столу, дођошмо и ми на ред, нуди новине за 10 динара лепо културно немам речи. Другарица која је бивши "дечији кримос" обрати се дечку са пар речи у конексту "како можеш да продајеш нешто што се дели бесплатно". Дечак онако мало постиђено одшета од стола, ал и из баште кафеа и оде у другу кафе башту, вероватно да настави бизнис.
Мало се се у друштву и поречкали око дечака, свак има своје мишљење, ал сад не бих о томе. Ја сам ипак стао на страну дечака продавца "времена".
Неколико дана после, опет исто друштво, иста башта, исти дечак, исте новине, АЛ ДРУГА ПРИЧА.
Дечак продаје бесплатне новине за 10 динара, али са приступом много другачијим, отприлике овако: "добро вече, ја продајем новине за само 10 динара, а ове новине су бесплатне, па ако хоћете изволите". Неко купи новине, неко да дечаку и више од оних 10 динара и узме новине да прелиста, неко да и новац да не узме новине, а има и оних које то уопште и не занима.
Шта се десило у глави тог дечака могу само да предпоставим, али знам једно, да сваким даном тај дечко ће да напредује и да научи неку нову лекцију коју ће да примени у животу.
Видим дечака понекад, сретан сам што и даље заради неки динар да би преживео или себи бар нешто ситно приуштио у животу.
ЧЕБА





20/08/2011, 18:00
Лепа питка прича пријатељу. Баш освежава - попут ладне лимунаде у росној чаши на столу мицке таверне централне улице с шеталиштем. У којој је смештено скоро све што је за живот потребно: Бакалница, берберница, шнајдерска радња, апотека, кафаница, дом и месна заједница... негде у некој малој заспалој варошици у Србији. Ту где је време стало, где све има свој ред и довољно времена да се послови на миру заврше. Ту свако сваког -макар по виђењу- зна. Поздравља и отпоздравља. Где је човек још увек Човек а лепа реч нешто значи и вреди.
Хвала
20/08/2011, 18:35
Dečak je počeo da se snalazi i zarađuje svojim radom, zašto da ne?
20/08/2011, 22:07
Поштовани ЧЕБА,
Не, не, немам ништа против момка. Дај Боже да је више таквих радних. Него погрешно сам се изразио. Хтедох само да похвалим Ваш рад. Допао ми се, лепо и сликовито описан... то је све!
Велики поздрав :)
20/08/2011, 23:01
Ово је само једна мала људска прича, наравно истинита, са неком поуком.
Још једном хвала Вам и почаствован сам што је текст читан и коментарисан.